Задужбинари

ЛУКА ЋЕЛОВИЋ ТРЕБИЊАЦ (1854–1929), ЈЕДАН ОД НАЈВЕЋИХ ДОБРОТВОРА У НОВОВЕКОВНОЈ СРБИЈИ
Висока школа племенитости
Да, умео је с новцем, али није ствар у томе. Он је био, ето тако, визионар. Није он служио новцу, него је његов новац служио целом његовом роду. То су налагали његово узвишено родољубље и старинско поштење. Имао је само четири разреда основне школе, а од своје тридесет треће био председник „Београдске задруге” и до смрти председник управе Народне банке. Сву своју имовину, невероватних тридесет милиона оновремених динара, оставио је Београдском универзитету

Пише: Милош Лазић
Фото: Жељко Синобад, Архива Београдског универзитета, Архива НР

У записнику који је сачињен после смрти Луке Ћеловића, 16. августа 1929. године, пописано је сво његово покућство. Нашло се ту, редом: један трпезаријски сто, шест столица, један писаћи сто, три ормара, два креденца, два кревета скупа са сламарицама, два тепиха, две завесе, вунено ћебе и један дрвени кофер. То је била сва оставштина једног од најбогатијих Срба тог времена, велетрговца, рентијера, водећег финансијера... али, уз то, и патриоте и просветног добротвора. На његовом примеру може се докучити зашто је мање важно како се богатство стиче од тога како се њиме располаже.
Нажалост, Београд му се није одужио, као да га је препустио забораву: осим парка код Економског факултета који је он опремио и даривао житељима престонице, а који се тек одскора назива по њему, у граду који још има безброј безимених улица, нико се није сетио да једну назове по Луки Ћеловићу Требињцу?! А следи зашто би то требало.

ГРАДИТЕЉ

На почетку Јаворске улице, изнад улаза у китњасту стамену зграду означену бројем 7, налази се округли бронзани штит, а на њему лик средовечног човека с брковима. По ободу пише: „Београдском универзитету Лука Ћеловић Требињац”. Та зграда саграђена је средином двадесетих година прошлог века и заиста је подарена Универзитету, а по вољи добротвора. Али, од те предивне накане остао је само потамнели бронзани штит. Јер, кућа данас има друге власнике. У њој, додуше, станују и два професора Београдског универзитета, али однедавно и сасвим случајно.
Када се Јаворском пристигне доле, до Савамале и Карађорђеве, поглед неизоставно падне на једно од најлепших здања овог дела града. Реч је о згради „Београдске задруге” коју је доскора користио Геодетски завод. Над улазом нема бронзаног штита са бркатим добротвором, али зна се да га је на свом плацу, крај Мале пијаце, саградио Лука Ћеловић и оставио београдским занатлијама као прву штедну задругу на Балкану, а потом и осигуравајућу кућу и инвестициони фонд.
Лево је хотел „Бристол”, својевремено најрепрезентативнији у престоници. Саградио га је такође Лука Ћеловић Требињац и поклонио Универзитету, да се бар делимично издржава приходом од гостију. Одмах после окупације у тај хотел се уселила војска и укњижила га као своје власништво.
Преко пута хотела, омеђен Карађорђевом, Загребачком (сада Коче Поповића), Улицом Гаврила Принципа и здањем Економског факултета, налази се читав блок стамених вишеспратница које је саградио Лука Ћеловић Требињац и – поклонио Универзитету...

РОДОЉУБ

Побројавање легата овог великог задужбинара могло би лако да се преметне у пописивање грађевинског фонда Савамале, али и у бруку данашњих богаташа којима је стицање изнад располагања, а неумољива шкртост изван сваке сумње.
Откуда такав и толики патриотизам овог добротвора?
Лука Ћеловић је рођен 1854. године у Придворици, у срцу Херцеговине. Основну школу учио је у Требињу, Брчком и Бањалуци, и та четири разреда била су му сво науковање у животу. Са осамнаест година дошао је у Београд, код архимандрита Нићифора Дучића, свог старијег земљака, који га је дао за шегрта у чувену радњу Радосављевића и Игњатијевића. Само три године доцније, када је 1875. избио Невесињски устанак, Лука се обрео тамо као добровољац. Догодине, кад је Србија објавила рат Турској, вратио се у Београд и учествовао у оба српско-турска рата. И тек после тих војевања скрасио се и покренуо сопствену трговину уз помоћ својих земљака, угледних трговаца Николе и Јове Крсмановића, и њиховог зета Ристе Параноса. И чим се мало обогатио, купио је магазу и два плаца у близини железничке станице.
Баш између некадашњег Светоникољског трга и данашњег хотела „Бристол” налазио се Мали пијац. Из назива је тешко докучити да се ту еспап продавао навелико, да је то била „кванташка пијаца” на којој су се продавали жито, суве шљиве, пекмез, пасуљ, кожа... Терен је био влажан, мочваран и нездрав, па су га одавно назвали Бара Венеција. И управо на том неугледном месту трговац Лука Ћеловић почео је да гради своју империју, подижући велелепне грађевине.
У Улици Краљевића Марка број 1 подигао је лепу кућу и у њој живео све до смрти, 1929. године.
У пословном смислу Требињац био је загонетка. Очито, био је визионар. Јер, сматра се да богатство није стекао трговином, већ једним другим послом, који је тада у Србији био новост. Као угледан трговац, 1882. године учествује у оснивању малог новчаног завода за штедњу и испомоћ ситним трговцима, занатлијама и сиротињи. Чланство, заправо деоничарство у тој задрузи стицало се уплатом једног динара недељно. Врло брзо се показало да је таква установа била нужна у том времену. Била је то народна штедионица у правом смислу речи. У чаршији се причало да Лука увече залази у кафане памтећи све оне који пијанче и коцкају се у велике суме, да би им сутрадан отказао чланство у Задрузи.

ДОБРОТВОР

Фонд „Београдске задруге”, којим је руководио Управни одбор од петнаест чланова, растао је вртоглавом брзином. Лука као да је то предвидео, јер је сву своју зараду улагао у куповину деоница.
Задруга је увела још једну новину: наиме, почела је да се бави осигурањем приватних и државних зграда. Временом је постала тако снажна, да је могла да даје зајмове београдској општини, па чак и самој држави. Основане су филијале у Солуну и Скопљу, а Лука је, када је 1887. изабран за председника „Задруге”, напустио већину својих трговачких послова.
Све до смрти биран је за председника управе Народне банке.
Већ у свом првом тестаменту, који је саставио 1911. године, Лука Ћеловић је цело своје имање оставио Београдском универзитету. Четрнаест година доцније, обавестио је ректора о својој намери да оснује Задужбину Луке Ћеловића Требињца, која у суштини не би оповргла већ написан тестамент. На Светог Саву, 27. јануара 1926. године, академик Павле Поповић, тадашњи ректор Београдског универзитета, на скромној пригодној свечаности прочитао је Основно писмо (данас писмо о намерама) о оснивању Задужбине чији ће се приходи трошити и употребљавати за научне потребе и циљеве Универзитета.

***

Портрет
Ректорату Београдског универзитета враћен је портрет Луке Ћеловића Требињца, рад чувене Бете Вукановић. Веровало се да је нетрагом нестао у ратном вихору, али, срећом или неком другом милошћу, није.

***

Чекајући правду
Вредност завештане имовине Луке Ћеловића износила је око тридесет милиона оновремених динара! Цела његова библиотека смештена је у Универзитетској библиотеци као посебан легат под ознаком ПБ 6. Нажалост, после рата, зграде из Задужбине Луке Ћеловића су национализоване, чиме је на најружнији начин обесмишљена не само његова племенитост, већ и само задужбинарство. Ту огромну имовину, још увек, нико озбиљно не спомиње нити је враћа.